MENI
20.9.2012.

Замјеник предсједавајућег Дома народа ПСБиХ Огњен Тадић обратио се учесницима Европске конференције предсједника парламената у Стразбуру


Учествујући на Европској конференцији предсједника парламената која се одржава у Стразбуру у расправи на тему „Будућност Европског суда за људска права – улога националних парламената“ учесницима скупа обратио се замјеник предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине Огњен Тадић.

Говор замјеника предсједавајућег Дома народа Огњена Тадића преносимо у цјелини:

"Будућност Европског суда за људска права – улога националних парламената"

Предмет: "Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине" - искуство и научено

Основна теза ове расправе је то да је потребно утврдити ефикасан модел парламентарног механизма који извршавањем одлука Суда доприноси рационализовању рјешавања предмета код овог суда, а чији број угрожава ефикасност система Конвенције и оптерећује будућност Суда. Истиче се да ступање на снагу Протокола број 14 није довољно да би Суд ријешио проблеме са којима се тренутно суочава. Очекује се модел који умањује прилив предмета у судски регистар, те обезбјеђује брзо, потпуно и ефикасно извршење судских пресуда, а нарочито оних у којима се утврђују структурални проблеми.

Босна и Херцеговина се већ дуже вријеме суочава са једним случајем који се тиче њених структуралних проблема. У питању је одлука Суда по апелацији Дерве Сејдића и Јакоба Финција. Најкраће упознавање са садржајем одлуке гласи да је Суд оцијенио да се одредбама Устава којима се одређује састав Предсједништва БиХ и Дома народа Парламентарне скупштине БиХ крше права гарантована, између осталог, чланом 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију. Ово због тога што је Уставом предвиђено да само Срби, Бошњаци и Хрвати могу бити бирани у ове органе власти. Можете само замислити са каквим изазовом се суочила Босна и Херцеговина. То би било једнако томе да суд донесе одлуку којом очекује да се мијењају устави европских монархија како би били уклоњени облици дискриминације који сметају било ком грађанину да постане монарх, без обзира на његово рођење. Замислите околности које би у том случају настале у Норвешкој, Холандији, Великој Британији – опростите, нисам сигуран да ли је Велика Британија у међувремену потписала овај протокол, а колико ми је познато, овај протокол нису потписале ни Француска, Шведска, Данска, Монако, Малта, Пољска, Швајцарска, све редом земље које се помињу као узор за спровођење реформи у Босни и Херцеговини. Шта би било да га није потписала ни Босна и Херцеговина?

Ипак, потписан је, па се кренуло ка тражењу модела рада и рјешења уставних промјена. Парламент је прво од извршне власти затражио приједлог измјена Устава. Дискусија о томе је трајала веома дуго, али извршна власт није пронашла рјешење. Затим је формирана посебна парламентарна комисија која је добила задатак да пронађе рјешење. Ни након више мјесеци није постигнут договор. Затим је расправа пренесена на јавни ниво и позвани су лидери кључих политичких партија да пронађу рјешење. Такав позив потврдила је и Европска унија. Коначан рок за подношење приједлога измјена Устава био је 31. август ове године. Неколико странака заиста је доставило своје приједлоге. Ипак, проблем је остао због тога што су сви достављени приједлози у значајној мјери различити. Неки сматрају да просто треба избрисати дискриминаторне националне одреднице из Устава - што и ја лично сматрам оптималним рјешењем, а неки, опет, сматрају да Устав у потпуности треба редефинисати. Не постоји било каква парламентарна већина која подржава било који од приједлога. Сада очекујемо почетак новог круга преговора ради усклађивања приједлога. Тиме истиче већ треће година од доношења одлуке. У међувремену су апеланти подносили нове апелацији, а појавили су се и нови апеланти са истим или у значајној мјери сличним захтјевима.

Одговорност свих органа извршне власти, судова и парламената је да спријече кршења људских права или да за њих обезбиједе правне лијекове, али искуство из нашег случаја говори да је проблем извршења одлука Суда којима се утиче на структурална питања земаља потписница Конвенције у значајној мјери тежи од појединачних случајева повреде људских и грађанских права. Посебно због тога што је наш устав заправо анекс мировног споразума који су у току преговора сачиниле и оне земље које нису потписнице не само Протокола бр. 12 него ни Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уједињено Краљевство и Француска нису потписале овај протокол, Њемачка и Русија га нису ратификовале, а Сједињене Америчке Државе нису чланице Конвенције. Да ли је потребно нагласити да управо ове земље врше највећи политички притисак на БиХ да нађе рјешење за спровођење ове одлуке Суда?! Читав случај је заледио политичке и друге односе у земљи већ три године.

Због тога је у тражењу рјешења за рационализовање предмета код Суда потребно раздвојити питања извршења одлука у структуралним и у осталим слачајевима кршења права из Конвенције и протокола. За структуралне проблеме Суд би морао имати више стрпљења и темељитије би се морао упознавати са садржајима апелација и посљедицама својих одлука. Лако је донијети одлуку, али је тешко пронаћи двије трећине посланика да гласају за промјену Устава. За остале случајеве парламенти треба да обавезују извршну власт да приликом утврђивања приједлога прописа своје приједлоге упоређују са Конвенцијом, а парламент даље треба да пази да ли извршна власт то заиста и ради.

Коначност одлука обавезује Суд да увијек има на уму да Конвенција припада човјеку и човјечанству, а не Савјету Европе, потписницама, суду или некој имагинарној сили. Конвенција не смије да буде политички инструмент, без обзира да ли служи снагама које су за интеграцију или дезинтеграцију у европским односима. Свака од ових снага представља потенцијалну опасност за људска права и основне слободе. Потенцијална политичка корисност Конвенције не смије да иде на штету не само праведности него и мира и унутрашње политичке стабилности било које земље. Управо нарушавање мира и политичке стабилности води ка највећим кршењима људских права и слобода. Суд није и не смије да буде ентитет са неког другог свијета.

Конвенција је стандард који живи упоредо са другим прихваћеним стандардима који реално могу бити различити. Ниједан парламент нема чаробни штапић којим ће отклонити овај проблем. Само вријеме и предан рад могу донијети напредак. Рјешење је у континуитету дијалога о људским правима и просвјећивању оних који доносе и примјењују законе, односно у њиховој одлуци да не играју политичке игре у било чију корист, већ да раде праве ствари и штите човјека у свакој његовој димензији. (крај)


ПРЕС
КОНТАКТ
Сектор за односе с јавношћу